Свети Никола или Деда Мраз?

Свети Никола у великом граду: Деда Мраз, Божић и конзунеризам

(чланак преузет из часописа Православље новине српске Патријаршије)

Аутор: Маријана Петровић, Број 1051-1052, Рубрика Поводи Свети Никола је велики светитељ чији неизмерни култ траје кроз већи део хришћанске прошлости. Сачуван је већи број икона св. Николе него свих других хришћанских светитеља заједно. Шта се то са њим десило? Где је нестао анадолијски епископ из четвртог века који је био задужен за дељење дарова сиромашној деци? И како смо, уместо њега, добили нову икону масовног конзумеризма? Па, то је њујоршка прича.

Сасвим безазлено, метаморфоза је почела са холандским хришћанима Њу Амстердама (New Amsterdam) који су се сећали св. Николе из своје отаџбине и звали су га Синте Клас (Sinte Klaas). Одржавали су живим старо сећање – да је добронамерни стари клирик, током седмица које су претходиле празнику Рођења Христовог, сиротињи давао мале дарове. Иако су дарови били важни, никада није требало да засене поруку о Исусовом скромном рођењу.

Али данашњег буцмастог Деда-Мраза (енг. Santa Claus, од свети Никола –Saint Nicholas – прим. прев.) не занима давање милостиње. Скинуте су му светитељске одежде. Укрупњавање његове фигуре, укљањање одежди и његово преображење у пивопију који пуши лулу, објединило је и обликовало карикатуру холандске народне културе. На крају је овог чаробног Деда-Мраза (пригодан патрон, ако је икада такав и постојао, растуће капиталистичке машинерије града) популаризовао становник Менхетна, Климент Кларк Мур (Clement Clarke Moore), објавивши песмицу „Посета св. Николе” („A Visit From St. Nicholas”) у часопису Тројански стражар (The Troy Sentinel) 23. децембра 1823. године.

Новостворено божанство, Деда Мраз, ускоро је привукло школу иконографа: међу њима су значајни Томас Наст (Thomas Nast), чија је слика џина у црвеном оделу у Харперовом недељнику (Harper’s Weekly) из 1863. године поставила основе, и Хедон Сандблум (Haddon Sundblom), који је тридесетих година 20. века за компанију „Кока-кола” нацртао архетипску слику, ону за коју данас знамо. Уз овог Деда-Мраза је обично био и летећи ирвас: налик божанству у свом величанству, владао је зимском тамом као да се вратио Один, бог неба.

Нови Деда Мраз је такође добио мноштво нордијских патуљака који су заменили малог тамнопутог дечака познатог као Црни Петар, који је, према хришћанском предању, толико волео светог Николу да је свуда путовао са њим. Али, неки би могли рећи: зар и није било боље да се изгуби оваква расна, стереотипна реликвија? Заправо, није, узевши у обзир да се стварни св. Никола први пут срео са Петром када је у свом родном граду упао на пијацу где су се продавали робови и побунио се против трговине људима. Прича нам говори да је он, када су трговци робљем одбијали да га узму за озбиљно, искористио црквени новац да откупи Петра и дао је дечаку посао у цркви.

А шта је са бацањем џакова са златом низ димњак, где су они упадали у чарапе и мале ципеле које су биле окачене поред огњишта да се осуше? Иако звучи чаробно, ово одражава немио обичај, који је и даље био распрострањен у позноримском друштву у времену када се византијска Црква борила да успостави надмоћ својих вредности, наиме обичај продавања вишка ћерки у робове. Ово је био еуфемизам за сексуално ропство – за трговину која и даље наноси пропаст нашем свету.

Како прича каже, свети Никола је чуо да је један отац у граду планирао да прода своје три кћери јер су немилосрдни зајмодавци желели назад свој новац. Као што је учинио и за Црног Петра, Никола је испразнио црквене фондове како би осигурао откуп девојчица. Бацао је злато низ димњак да би своје лице сакрио од осиромашеног оца.

Ова прича је међу хришћанима који су прослављали светог Николу била извор читавог низа напора да касније покушају да поврате срећу сиромашнима – посебно деци, која су одувек била, и још увек јесу, жртве на првој линији светског фронта. Ту је порекло божићног милосрђа: дарови за сиромашне, а не само дарови за наше пријатеље.

Ја волим светог Николу. А ви можете да задржите свог буцмастог Деда Мраза.

Протојереј Џон Aнтони Мaкгaкин, професор историје религије на Универзитету Колумбија у Њујорку. Изворник: J. A. Mcguckin, „St. Nick in the Big City : Santa, Christmas and Consumerism”, New York Times, 25. децембар 2007.

Са енглеског превела Маријана Петровић

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Божић, Разно

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s