Архиве ознака: мама

Слике за наше драге маме

И ове године смо желели да за 8. март обрадујемо наше драге маме. Сваке године смо у недоумици шта им поклонити. Желимо да то буде нешто што смо направили лично и са пуно љубави, а да то буде и нешто што ће маме радо користити.  DSCN8875

Ове године сам случајно „налетела“ на диван прилог о сликању помоћу пене за бријање. Чим смо га, моји ученици и ја, заједно одгледали, били смо сигурни да смо пронашли прави поклон за наше маме.

Погледајте наша права уметничка дела

 

 

Advertisements

1 коментар

Објављено под 8. март, Занимљивости из моје учионице, Радни материјал за наставу, Разно

Зашто се слави 8.март?

Оставите коментар

7. марта 2014. · 09:58

Још идеја за 8.март

Оставите коментар

Објављено под 8. март, Разно

Нове креативне идеје за 8.март

main (2).jpgflowers (4).jpg

 

 

цвете з мама крокотак

разделите за книги

Мноштво креативних идеја за 8.март (линк)

487265_502030339834682_1899732536_n

555406_502030396501343_1005163965_n

63187_502030383168011_208140758_n

1899941_648098725227842_1491111753_n

1891060_645122515525463_557836054_n

1888680_645122468858801_166919329_n

306535_481479445223105_1523503176_n

486029_481479311889785_1753240652_n

62507_445764348794615_1237496259_n

299336_445768642127519_642630107_n

559461_445765125461204_837013149_n

37769_445636355474081_363460441_n

1401885_419206034868721_1504752678_o (1)

Оставите коментар

Објављено под 8. март, Радни материјал за наставу, Разно

Најлепша мама на свету – моја мама

mama-003

Учитељски кутак

Радни листићи  за сецкање, лепљење, бојење и писање , а  поводом предстојећег празника: 8. марта – Дана жена.

View original post

Оставите коментар

18. фебруара 2014. · 11:29

Још идеја за 8.март

pysslacover

1картичка за мама

ЛИНК

Оставите коментар

Објављено под 8. март, Разно

Осми март

Најбоља мама

Најбоља мама на свeту?
Моја мама!
Најбоља мама на свeту?
Моја мама!

Одаклe нам очи, очи?
Родила их мајка!
Одаклe нам уши, уши?
Родила их мајка!
Одаклe нам рукe, рукe?
Родила их мајка!
Свe на свeту родила јe мајка!

Лeти пeсма око свeта,
лeпша нeго бајка;
нeма цвeта ни дeтeта
док нe роди мајка!

У животу ја сам срeла
многe добрe жeнe
ал’ јe само јeдна хтeла
да роди баш мeнe!Добра мама,
лeпа мама,
само јeдна
наша мама!
Благо вама,
благо нама,
благо свима
са мамама!Душан Радовић
Мама
Чије те руке најбоље греју,
чије се усне најлепше смеју?
Чије те сузе највише боле,
чије те очи највише воле?
Ко те лечи кад боли те глава,
ставља у кревет кад ти се спава,
чарапе крпи и ручак спрема,
чаролију прави и кад је нема.
Увек је ту када ти треба
хвали и мази, диже до неба,
светло пали када је тама,
та је особа, наравно мама.
Мама је сунце које те греје,
њено се лице љубављу смеје,
њена је рука водиља теби,
мама је једна, мењао је не би.

 

Моја мама

Од свих добрих мама које постоје
верујем да нема боље од моје.
Свиђа ми се како се осмехује
када ме на вратима дочекује,
када ме с прозора поздравља и маше,
заједно када певамо песмице наше.
Она увек седи на кревету мом
док ноћу блеште муње и пуца гром.
Волим када ме љуби и милује,
а у болести предано негује.
Све што за мене чини-добро је, знам,
зато јој љубав љубављу узвраћам.
Изнова ме задивљује сазнање
да смо се срећно нашле мама и ја.
Како се може штедети мама


Кад играш се, играш,
па сам играчке спремиш,
ти своју маму, заправо, штедиш.
Кад се сам почешљаш,
сам умијеш лице,

ти штедиш мамине јутарње живце.

И кад за школу
сам спремаш ствари,
ти своју маму штедиш уствари.
Кад ципеле и панталоне
чуваш од блата,
ти мами уштедиш два добра сата.
Кад књиге и торбу
држиш у реду,
ти мами уштедиш плату једну.
Једино за маму
љубав не штеди,
јер љубав давати
једино вреди.

Најлепша мама на свијету
У задацима
су мајке
као из бајке:
благе и миле
попут свиле,
нежне и фине
као балерине.
Загрле тату,
Смеше се брату,
Немају жуте минуте
И никад се не љуте.
Но моја мама
Није фина дама.
Не иде на скијање
Јер штеди за грејање
И јури на све стране
Да нам улепша дане.
Гласно се смеје
И ништа јој тешко није
(једино је јадна
кад је субота радна).
Не занима је мода,
Мало неспретно хода
И требала би на дјету-
Али мени је ипак
Најлепша мама на свету.
Хвала вам маме
ДЕВОЈЧИЦА: Вама које сте нам даровале живот.
 ДЕЧАК:  Које сте нам своју срећу дале,
 ДЕВОЈЧИЦА:  Које сте нам испричале многе приче,
 ДЕЧАК: Које сте с нама и плакати знале…
 СВИ:  Хтели бисмо данас сви ми, деца велика и мала, уз букет пролећног цвећа,рећи вам од
          срца –  ХВАЛА
 ДЕВОЈЧИЦА:  Ал’  празне су, слабе и најлепше речи, ко жедној земљи капљица кише.
 ДЕЧАК: За вашу љубав укоре и шибе ми смо вам дужни далеко више.
 СВИ:  Али  шта да вам дамо за многе сребрене нити у коси, за јецаје тихе из бесаних ноћи, за сузе скривене у пролећној роси ?
 ДЕВОЈЧИЦА: Сву нашу младост и скривене наде,
 ДЕЧАК: Сву нашу радост душе нам младе,
 ДЕВОЈЧИЦА:  Сву нашу срећу из сунчаних дана;
 ДЕЧАК: Све смо то примили из вашега длана.
 СВИ:  Ви сте нас училе како се на молитву руке склапају, како се са шапатом цвећа побожне  молитве стапају. Зато нек звездано небо над стазама вашим отвори недра, нек позлати  светле видике и обзорја пролећна ведра.
 ДЕВОЈЧИЦА:  И много још тога ми не бисмо знали:
 ДЕЧАК:  Да нема среће без капи горчине,
 ДЕВОЈЧИЦА: радости чисте без скривене туге,
 ДЕЧАК:  ни очаја без трачка ведрине.
 СВИ:  И нико на овоме свету није подметнуо сигурније раме под терет наших свакодневних  брига, него што могу наше вољене маме. Зато бисмо хтели данас, сви ми, деца велика и мала, уз китицу пролећног цвећа, рећи вам од срца  ХВАЛА!

Поклон за Осми март

За Осми март се обично купује цвеће,
али овај дечак то мами купити неће.
Пошто знам ред, а знам и бонтон,
даћу мами нешто друго на поклон.Осмог марта, када се честита,
мама ме радознало упита:
Је ли сине, где је цвеће?
Рекох: „Мама нисам имао среће
па ти ове године нисам купио цвеће,
али ти на поклон дајем нешто веће:
Један пољубац од срца, леп као мој брат
и желим ти срећан Осми март!“

Лепа Симић
ЗАКРПЉЕНЕ МИСЛИ

Као камен стојим
не могу се маћи
замислим се и препустим ветру
да ме тресе,
ко јесењи дани.
А ти мила моја, чекаш ли ме…
Крај ватре у тами,
насуканих мисли
да л’ сам одгодила време
да ли ћу доћи
за празничке дане..?

Молим звезде
по ноћноме чувару
уздах твој у осмех
старачке боре да развуку…
Да не дремаш
на столици сама
и не плетеш мисли
све до зоре!

Дражесна моја мајко –
танка је линија живота
пази да не озебеш;
огрни топла недра твоја
не извируј кроз прозор
чежњом нестрпљења
Mилa моја сакрила бих се у теби
као Сунце иза црвеног неба
топлином да ме грејеш
све док будеш – све док будем жива!

Татјана Дебељачки
МАЈКО

Ако је твој живот био лагано умирање,
у том ритму био је мој брзо живљење.
Исто је;
видим дан, видим велики дан,
видим славан дан,
моја мајко.
Ако нешто моју душу разара,
а унела сам пуно оптимизма,
веруј ми, мајко.
Ти изузетна.
У твом је оку моја срећа,
због тебе сам ја
постојана и позитивна.
Долази и одлази зло.
Опет смо се нашли и терали,
и тако у круг.
Туга прави усне неме.
Зар немам право гласно да волим?
Написаћу велику песму.

ЉУБАВИ И ПРОКЛЕТСТВА, МАЈКО

Кажу да то није било,
                      ал  јесте
Кажу нисам добро видела,
                      ал јесам.
Страх ме надева са свих страна
                      истина је.
Урлам у себи да ли је у реду,
                      ал урлам.
Кријем оно што видим,
                      ал морам.
Знам боли то моју маму,
                      ал мама,
Пробуди ме усред ноћи глад,
                      зашто?
Попијем чашу воде, глад је ту,
                      зашто?
Ко може разумети готово све,
                      али нико.
Не гладује стомак од глади,
                      али зашто?
Неко је крив,
                      а ко?
По стоти пут голе ноге и груди,
                      али.
Сунце се бори да изађе, па и оно у грудима,
                      али чему, коме?
И јесте
                      и јесам
Истина је
                      истина је.
Урлала сам,
                      морала сам
И шта сад,
                      МАМА?

Веселин Џелетовић Павлов
МАЈЦИ

Много ми недостају твоје речи
чак и заповед да урадим нешто
време не може ране да излечи
сузе те научи да сакриваш вешто.

Твога гласа нема, све остало ту је
чак још зором чујем: хајде, узми слатко
лагани ти корак кућом одјекује
као да си негде изишла на кратко.

А можда си отишла звезде да ми скинеш
јер све друго ти си мени дала
никад ниси престала да стрепиш и бринеш
а ја никад нисам рекао ти хвала.

Празнина притиска и није ми лако
али кад год погледам у небо високо
знам да си ту негде, и осетим како
на ме будно пази твоје брижно око.

Знам да ме гледаш негде из прикрајка
а кад навру сећања и тренуци сете
слутим да се пита моја стара мајка:
„Где ли је, шта ради, њено мало дете“.

Одговор ти шаљем, сада ми не смета
то питање због кога осећах се јадно:
твој син мали од шесдесет лета
добро је обучен и није му хладно.

Милисав Ђурић
СЕДАМ  СРЦА МАЈКА ИМА

Стара лампа догоријева
и по зиду шара сјене,
забринуто лице мајке
прелистава успомене.

Како ли су, шта ли раде?
да ли неће да озебу,
та мајчинска осјећања
меку душу, мазе, гребу.

Седам срца мајка има
седам ноћи неспавани,
чак и снове када снива
у глави јој малишани.

И у зору док се буди
обузму је брижне сјете,
,,драги Боже,, прошапута
сачувај ми моје дијете.

Стара лампа догорела
још на зиду стоји сјена,
а у мени седам срца
на мајку ми успомена…

МОЛИТВА  МАЈКЕ
 
У кући маленој на крају села
стара лампа још увијек гори,
старица крхка, сва невесела
за сина свога молитву збори.

Дигнуте главе у небо гледа
а мисли њене ка богу лете,
старачке руке као од леда
крсте и моле за своје дијете.

Старице мила, мајчице драга,
шапати твоји стижу до Бога,
молитва твоја чини ме сретним
иако далеко од ока твога.

У старој кући на крају села,
мали прозорчић истину крије,
старица мајка сва невесела
кроз прозор гледа и сузе лије.

За сина свога, светиње њене
из њених младих дана,
проклиње судбу и живот тешки
зашто је опет сама.

Старице мила, мајчице моја,
шапати твоји стижу до Бога,
молитва твоја чини ме сретним
иако далеко од ока твога…

Марко Љ. Ружичић
МАЈКО

Крхка старице,
забринута лица,
наборана тужна чела,
зашто си тако забринута
за сто испред мене сјела?

Видим да без апетита
ти ручак ручаш свој,
зашто ти је поглед тужан
пита те син твој?

И док ломиш залогаје,
дрхте ти руке
уморне од рада,
зашто си невесела
и душа ти пуна јада?

Док гледаш моје сиједе косе,
гдје те мисли носе,
у дане дјетињства твога,
дане младости твоје,
мислиш ли мајко сада
на дјетињство
твоје ил’ моје?

Развесели душу,
нека други бригу брину,
боље ће сутра бити.

Јачи смо од челика,
то добро знаш,
све ћеш издржати,
тугу побиједити,
у весељу је спас.

МОЈОЈ МАЈЦИ МИЛОСАВИ

„Најволим, кад киша пада, спава и у Уџери
капи ударају у ситни цријеп, „Бибер“
а вјетар пири кроз, „Баџу“, на крову.
Еее, Боже милине, причала си ми мајко.
Волила си кишне ноћи и сунчана јутра
Живот на селу, жубор наше ријеке
Игру јагањаца.
Волила си мене и моја три брата
Ђурђевданске уранке
Мирис јоргована, а ми смо волили Тебе и Тату.
Вама поклањам јутарњу росу поред наше
Широке ријеке и сунце на уранку.
Теби поклањам пјесму ову и себе мајко.

Зорица Сентић
Да тебе није, не би ни мене било

да тебе није
не бих видела Небо

да тебе није
да ли би сунца било?
да ли би било песме?
Цвећа?
да ли бих волела сиво?
да ли би моје срце откуцавало?
да ли би сијала месечина?
да ли бих се родила да тебе није?

за радост, за опроштај, за милост
и за све што живот ми је дао
то што јесам
дугујем теби
хвала, хвала, хвала

да тебе није
да тебе није било
не би опстојала

када те не буде  више
да ли ће ико ваздух да дише
да ли ће се све осушити
да ли ће ми се липа разлистати
хоћу ли икада више удахнути

дугујем ти све
хвала
волим те
Мама.

Драгана Рајак
МАЈКА…

Доводи се у везу са…
Љубављу…
Разумевањем,
(највећим на свету).
Осећањем сигурности.
Речима утехе.

Мајка, па то је наше…
Детињство.
Безбрижан сан.
Наша Топлина.
Нераскидива веза…

Када кажем мајка,
Заправо мислим на…
Светлост,
Пролеће,
Небо плаво,
Бескрајно
И, Сунце на њему.

Мајка, то је наше…
Огромно поље,
И, дрво на њему, ,
Дрво под које можемо стати
А да нас ветрови
неће одувати.

Кажем,
Мајка као…
Стрепња.
Слутња.
Радост,
Срећа.

Мајка,
Прва,
Последња,
Једина,
Моја.

Вида Ненадић
МАЈЦИ МИЛИЦИ

Да ли си то ти
у нежној трави,
што ми стопала босонога милује?

Да ли ми то
сад твојим топлим гласом
говоре други?

Да ли то
у лицима драгих
видим твоје лице?

Да ли ми то
на сваком путу којим идем
још маше твоја рука?

Да ли ми то
ти шаљеш све
ове лепе лептире и лептирице?

Да ли ме то
кад дођем одасвуда
још твоја доброта дочекује?

Да ли ме
твоје драго срце
и тамо где си жељно ишчекује?

Да ли то ти одозго
мене гледаш стално
или ја гледам твојим очима?

Дуле Р. Пауновић
НА ОДРУ

Сонет посвећујем мајци Катарини

Није сан а не желим ни да је јава:
Она на одру лежи, као да мирно спава.
Лице јој је од пламена свећа бело
лепо, ни у судњем часу није свело.

Обучена је, као да на далеки пут иде,
свечано, да је достојанствену виде.
Али са тог пута повратка нема,
гледам: мајка као да спокојно дрема.

Срце би хтело да Она са одра устане,
ум ми говори да то не може бити…
суза је застала, душа јој не да да ка’не.

Сутра ће се у вечну кућу преселити:
ја ћу први бацити грумен на сандук
– проломиће се јаук а полећи ће мук.

МАЈКА

Када на починак кренем и опхрва ме сан,
снове снивам као да се вратио срећни дан:
долази одмах, тиха и бледа али весела
МАЈКА, и у њеним рукама видим да је плела

плетиво јарких боја, шаре су пољског цвећа,
а поред Ње и даље титра воштана свећа,
коју запалих Њој за душу, и мислим грешан:
сину за пут Себи плете да не буде неутешан.

И пружам руку да помилујем Њено лице драго
од среће, што се надах да ћу са Њом поћи
а Она, одједном смркнута, одгурну је благо…

Огласи се и први петао, обећа да ће опет доћи
и сагоре у светлу зоре. Ја чекам да утрне дан,
чекам ноћ да оживи, да опет дође мени у сан.

Милко Грбовић
Г У Р А Б И Ј А

Од тетки, ујни, до кума, на бабине и славе
у обравнице се увјек  спремали исти дари:
Сапун, ратлокум, пешкир и десет дека каве
и гурабија жута, мирисни колач стари

с локумом на средини, попут некакве круне
и када идемо неђе и кад чекамо госте
мијесиле их увјек тежачке руке просте
ал’  поштене, вриједне, искрене љубави пуне.

Коме да дочарам сада шта су значиле за нас?
– Ма какве данашње торте; мани ме фила и стила!
Осјећам ево и овдје, миришу и дан-данас
полице креденца старог ђе их је мати крила.

Живот нас расуо свуда, она нас брижна чека
од свега највише брине шта ће да спреми ђеци,
– не брини, имамо свега, ако је фајда нека
ал’ дах дјетињства врати, гурабије нам пеци…

                                         *
… У крошњи ребара мојих све јаче пупи сјета
и расцвјетава нагло пред свако празнично вече
затворим  очи и видим шпорет који пуцкета
и лице мајке се зари док ђеци колач  пече…

Мјесецу довикнем некад, када уздрхтим јаче:
– Гурабијо небеска, ко ли те кришом наче?!

Љубиша Рајковић Кожељац
МАЈКА

У опорој земљи понад наше куће
Багрем један танки пружа ретке гране
Сећа ме на младост, на дечачке дане:
Засадих га тамо у једно свануће

Једна стара жена често туда мине
И забринут поглед баца на то дрво
Све невоље своје њему каже прво
Дуго му се јада и зове га сине

Кад за летњих суша лишће жуто бива
Старица се моли и скрушено крсти
И док смежурани тресу јој се прсти
Багремово стабло сузама залива.

Кад су циче зиме очима га греје
И с пролећа гледа да л’ ће да пролиста
А кад багрем белне душа јој се смеје
И срце подмлади и лице заблиста

Добра стара жено ја се ево стидим
Што сам тако дуго био на крај света
Твојом душом мири мој багрем кад цвета:
Шири руке мајко хрлим да те видим.

Ивана Зајић
САМО ЗА ТЕБЕ, МАЈКО

Само за тебе нек цвеће цвета,
Нека ти живот постане бајка,
Осети у наручју додир свог детета –
Данас си и ти постала мајка.

Чувај своју ћеркицу к’о највеће благо,
Подари јој љубав срцем својим целим,
Она је твоје највеће богатство –
Све најлепше ти у животу желим.

Милан Живановић
МОЛИТВА

У смирају Спасовдана 98. испратио сам душу моје покојне мати. Држао сам је на рукама до одласка по свећу. После седам дана коме прогледала је. Сви присутни су видели да ме је пратила погледом. Моја мати, којој сам необуздан толико боли доносио.
Отац је те ноћи уснио чудан сан. Плашљив, као и обично, ми је испричао:

Мати је устала тихо, без гласа. Неки људи су сликали по зидовима. Угледавши оца рекоше му да се не плаши; да мајка није умрлa, и да су они Миланови пријатељи.

Од тад се милујем са завесама на отвореним прозорима.

Друге зиме родила ми се кћер. Дар који мајци никад нисам поклонио. Није чак ни сазнала да ће унуку добити.
Колико мало поклањамо онима који нас највише воле.

Боже!
Научи нас да волимо.

Зорка Чордашевић
РУКЕ  МОЈЕ  МАЈКЕ

О, колико  сада мени недостају
Руке моје  мајке, сличне анђелима.
И  радост и срећа и љепота  свијета
И богатство  цијело нестало је с њима.

Од ђурђевског јутра драже  су ми биле,
Имале су више радости и миља,
Те блажене руке што их скрива  тама
Мирисаху љепше  од роснога  смиља.

О, колико пута чекале  су само
Препуне  топлине, увијек раширене,
О, те топле руке којих више нема
О, колико срећном  чиниле су мене.

Кол´ко  сам се само радовала њима!
Више  него ласта Сунцу и прољећу,
О, те топле руке што их скрива тама
Однијеле ми радост и наду и срећу.

О, како су само  руке моје мајке
Свијале се брижно мени око врата.
О, те драге руке сличне анђелима,
Вриједније су биле од сухога злата.

Колико су пута руке моје мајке
Са погачом врућом мене дочекале!
О, те вриједне руке што их скрива тама
Никада се нису уморити знале.

Никад  више неће њене топле руке
Угријати моје смрзле од хладноће
И никад ми више  даривати неће
Рођендански поклон, нити зрело  воће.

Колико  су пута руке моје мајке
Пред иконом Светом молиле се Богу,
О, те миле руке милије од свега
Ни с чим се на свијету замјенит´  не могу.

Никад више неће руке моје мајке
Загрљајем топлим мене загрлити,
О, те драге руке, једине на свијету,
Без њих никад више нећу срећна бити.

И топлота  Сунца и љепота дуге
И звијездано небо у њима се крије!
О, колико сада мени недостају
Руке моје мајке што их  више није…

Тодор Петровић – Гаус
МАЈКО ПОЗДРАВИ МИ ЛАСТЕ

никада завичајниизвори
не беху бистрији
никада песма чобанска
не одзвањаше тако осунчаним бреговима
никада више шуме не играше лепшу песму
никада тако не сањаху сунце и ветар
никда више моје ласте не запеваше
такву песму о пролецним буђењима
као онда када сам био у твоме наручју
мајко
песмо мећу звездама

ја постадох ветар луталица
или јаук жедног орла
кад илинске врућине опеку

у вртоглавом нестајању једног пи – мезона
дивећи се стиху Јесењина
и Натачиним љубавима
а занешен бесконачном путањом Ојлерове хиперболе
нестадох у неком другом времену
бесконачне светлости неке далеке црне јаме
у лету за недокучивим
и далеким галаксијама
ловећи Ајнштајнову мисао
у другим временима
у лудим порсторима
моја мајка и даље гази дубичко блато
носи ицепане опанке
суботом долази са чабрицама кајмака
на градску пијацу
и пешице се врача у село
јер неки динар мора да остане
за сукњу
коју је хтела да купи
још прошле године
моја мајка
са росом у очима
са пожутелим цвећем у души
погрбљена под теретом година
и даље се зноји
у кукурузима зрелим
и даље крвари
кад једном годишње одлази у цркву
да се помоли Богу
за добро свог јединца сина

мајко
зашими бол међу цветовима
и виноградима
заболи мајко сећање на родне брегове
и заласке сунца над Погорелцем
јер бетон је тврђи од вечности
и неон од смрти хладнији
заменише орошени тепих поља у Слатини
и песму мојих ласта
слушај ме мајко
ја постадох неки други
мајко
а теби се лице осу пресахлим рекама
мајко

слушај ме мајко
никда то нисам желео
мајко
али се никада више не спојише
две реке
два времена мајко

слушај ме мајко
неон мирише на смрт
и шушти о некаквој космичкој хладноћи
од које срце пуца
мајко
оста ми далеко
пролећна игра мојих ласта

зато те молим
мајко
поздрави ми ласте
што остадоше
да над ораницама моје младости
и даље лете
са музиком распламсалих пролећа

Загорка Тополац Ристивојевић
ЖИВИШ У МЕНИ

Дуг јецај
И дозив: „Мајко!
Можеш ли икада доћи
И не отићи путем дуге
Која нам дан заварава?“
Моје тело а није мртво.
Ни очи твоје , мајко, нису мртве
Ни чиста дућа која небесује
Није мртва!
Племенита је, мајко.
Крвари срце моје
У недрима.

Последњим трзајима
Као Геа, борим се, мајко.

Проклизну суза, биће то киша
Река, за тобом бесмртна Мајко.

Милосав Ђалић
ВЕЧИТА РАДОСТ

            ( Мајци Ковиљки )

ОНА је сама ућутала
под севером горких ветрова
као кртица у земљи шћушурена
мало је са света однела
као да је није ни било

На мом је срцу дуга мучнина
камен пао са далеких звезда

Носио је у грудима успомене бола
сунчева лица зашла за ведрине
заспале на мајчиним раменима

Моје празне груди
и земља изгажена на стазама прошлости
воде ме нејаког пред мајчина недра
као на извор да се напијем живота
да се нагледам земље

Као да и сада грцам мали на њеном рамену
препланулом од летњих жега
у заталасаним пшеницама
и рушим снопове горчина
у крстинама сложене
на стрништу проклетсва

Да рикну све краве села
и ветрови песму запевају
од гробља до ватришта

Зорка Чордашевић
НОЋАС  САМ  ТЕ  ЈА  САЊАЛА  МАЈКО

Ноћас  сам  те  ја  сањала, мајко,
Широм  си  ми  руке  раширила,
Рекла  си  ми  прежалит´  не  можеш
Што  ти  нисам  на  самрти  била.

Твоје  ми  се  лице  примицало,
Ал´ пољубац  нисам  осјетила,
Текле  су  ми  сузе  низ  образе,
Док  сам  тебе  ја,  мајко  љубила.

Ноћас  сам  те  ја  сањала , мајко,
А  лијепа  си  ко  Богиња  била,
У  своју  си  собу  ме  одвела –
Гдје  си  ручак  била  припремила.

А  ја  сам  те  кроз  сузе  молила –
Хоћеш  ли  ми , хоћеш  опростити,
Ти  си  само  одмахнула  руком,
И  рекла  ми  :Морам  се  журити.

Окрену  се  и  нестаде  брзо,
Ја  у  соби  остала  сам  сама,
Нико  ми  се  није  одазвао –
Из  свег  гласа  кад  те  викнух  Мама….

Невен Милаковић Ликота
МАЈКА

Је л` исто овако шездесет и треће,
Нaд трошним кућерком гдје ме мати роди,
Тињ`о мјесец жути, к`о пламичак свијеће
На рибарском чуну што пучином броди?

Је л` исто овако те далеке ноћи,
Кријући се стихом од себе и људи,
Пјев`о неки пјесник о тешкој самоћи,
Да окружен бучном руљом не полуди.

Задња ће ми ријеч к`о и прва бити,
Њом ћу се са собом најзад измирити
Кад ме на послетку зла сустигне хајка,

И сав ће ми живот стати у пет слова
Кад ме од кошмарних, опет отме снова,
Прва и последња… најмилија… МАЈКА.

Тодора Шкоро
МАЈЧИНЕ РУКЕ

Дрхтаве,
као да се боје
да ме не повреде,
додирну ме па узмичу
под цицану кецељу,
натопљену хиљадама суза
даљине.
Смежуране,
као две птице промрзле,
на моје крило слетеле.
У њима видим себе,
и неке пределе давне,
и видим их нежне.
Узимам их и молим благослов
да, сад кад близу су,
загрле своје чедо
и никад ме
не пусте.

Мирјана Н. Матарић
РУКЕ МОЈЕ МАЈКЕ

као са икона светачке радне
све црвеније и испраније
мени све драже

само бурма их краси
оков добровољни

нудим јој свој најдражи прстен
златан, с малим рубином
каже, не носим накит

ћутим али желим да га носи
као да чује моје мисли
тихо каже узећу га
мали је и неупадљив

не слутим
да ћу је ускоро изгубити
она можда зна
ипак подсвесно желим
да је „окујем“ да не оде

питају да ли смо прстен
скинули пре сахране
ужасавам се

део мене отишао је с њом
иако невидљив

знам да немам права
за њом да одем
имам недораслу ћерку

руке моје ћерке
лепе су као некада моје
а моје све више личе на руке моје мајке

и ја сам  само један беочуг у ланцу жена
које своју дужност
часно носе

(Калифорнија, 2007.)

КАТАРИНА КОСТИЋ
ЗЛАТНО ЛИШЋЕ

(Опроштај са мамом 1989.)

Последњи трептаји избледелог злата
на новембарском небу.

Лишће се одваја од крошње.

Пируете огрнуте жутим сјајем
носталгично додирују земљу
и умиру.

То дрво, у позлаћеној јесењој одежди,
у контрасту
са каменитом обалом Онтаријског језера
и замагљеном белином највишег торња
вратило ми је све моје даљине
и осунчало моје поноре.

Двокраке гране као снажне руке
упрте у небо
обгрлиле жуте хризантеме
што сам их у децембру
положила у Београду,
на Топчидерском гробљу.

Моја мама се радовала
сунчевим зрацима
и моје мисли обавијала њима.

Сијају моја сећања, од најранијих
(мама је волела да ме облачи
у жуте хаљине);
до последњег поздрава
радосног летњег јутра:
с осмехом и благородним речима
испратила ме је на Газиместан.

Нема више злата у ваздуху.

Бранка Зeнг
ИЗ АЛБУМА

Пролeти раширeних крила
сликама мисао пробуђeна
прашњавих руку посматрам
лицe то што осмeх краси
сeтим сe мириса топлe супe
нeжног додира огрубeлe рукe
крила сигурног уточишта
гласа што пeсми мe приближи
зимских вeчeри уз свeћу
игрe сeнки на зиду
прича и првог слова
у оку са сликe видим
доброту милe мојe
као да говор чујeм
можда да нe напишeм
тeк из рeчи сe види
ово јe пeсма о жeни важној
да о тeби јe пишeм
Мати!

Бошко Топић
МАЈКА

Мајко драга, сада у старости,
сећам се детињства и младости ране,
породично гнездо, у окриљу радости,
твоје моћно стабло, раширило гране.

Наша породица, велика и сложна,
са шесторо деце, срећни родитељи,
нама, није било, посла неодложна,
срећном детињству ви сте градитељи.

Мајко драга, сјају плавих зора,
носим, у срцу, твоју љубав вечну,
памтим кад си, ноћу, крај прозора,
чекала своју, драгу, децу срећну.

Чекала си редом четворицу синова,
један за другим, у снази стасали,
многе си ноћи провела без снова,
кад се вратимо, шапатом ти јављали.

Анђеоске душе наша драга мајка,
цели свет, у срце јој стао,
новац нам давала, често, из прикрајка,
блажени осмех на лицу остао.

Драга мајка, никог, није укорила,
за дечије, бројне, наше несташлуке,
нити је, на нас, глас повисила,
нежно нас миловале њене топле руке.

Ратни вихор, у улози спасиоца…
носила, лечила, рањенике превијала,
тад си упознала нашег лепог оца,
шест деценија са њиме остала.

Претежак живот у миру имала,
отац много радио ствар’о немогуће,
пре зоре си, увек, устајала,
у великом послу, стизало свануће.

Устајемо, снени, сва кућа мирише,
спремила мајка, за децу доручак,
из школе долазимо, она срећна више,
увек, задња, ишла на починак…

ПИСМО МАЈЦИ

Драгој мајци, с’ краја света пишем,
стиже ме старост и сетно уздишем,
више, од година, притисла туђина,
овде, тугују, три њезина сина.

Драга мајко, Бог ти срећу дао,
најстарији син у близини остао,
три млађа сина, преко океана,
они су, твоја, непреболна рана.

Не тугуј, мајко, није све црно,
што нас живот, туђином огрн’о,
здрави смо, радимо, породице имамо,
да се претопимо, том се отимамо.

Видела си, мајко, овде живот,
шта је осмислио нечовек-скот,
два пута, си била, у посети,
наш повратак ти ћеш доживети.

Драга мајко, реци брату Душану,
да пази сестре Дару и Стану,
сестринска љубав за брата највећа,
природна, чиста, ко снага пролећа.

Мислима, за тобом, мајко драга,
и нашом отаџбином душа ми трага,
дању, ноћу, свих годишњих доба,
неће, од мене, направити роба.

Старимо, мајко, седе нам косе,
боре са лица, лепоту односе,
леђа повијена а ноге клецају,
једини лек, сан, у завичају.

Брата Драгана, видим мајко често,
из обести, први, овде наш’о место,
сетно прича о раној младости,
завичајном песмом, тражи кап радости.

Најмлађи Милан, мени још ближе,
пчела радилица, лети, свуда стиже,
на окупу, чврсто, држи породицу,
опрезан, неће, стати на поледицу.

Знаш како је било, драга мајко,
кад зликовац, окрену живот наопако,
ратни вихор, однесе, преко океана,
трећег сина, теби већа рана.

Помислих, уз њих, биће лакше мени,
мајко, преварих се, грдно у оцени,
старији сам, завичајни, корени ми јачи,
овде, нечовечно, у свету предњачи.

Драга мајко, ми братски живимо,
на потомство, љубав преносимо,
као што си даривала нама,
не тугуј, мајко, ниси сама.

Светог Николу, нашу крсну славу,
никад, нећемо, дати забораву,
нараштај, из мрака, водимо чистини,
Хришћанским путем, правди и истини.

Њихове празнике, морамо обележити,
с нашима, у души, живот продужити,
наша црква Светог Јована Крститеља,
у туђини, чувар, православних темеља.

Не брини, мајко, никад не срљамо,
своје поштујемо, туђе не прљамо,
с темељима, на правој смо стази,
смутљивац, нечовек, нама не прилази.

Буди срећна, драга, мајко моја,
ти си победник, животнога боја,
љубављу ти, здраво, потомство стасало,
праунуке – беле пчеле, небо ти дало.

У земљи силника, светских протува,
на правом путу, разум нас чува,
молимо Бога, живимо у нади,
повратак отаџбини да и старост ослади.

Без нашег оца, твог животног друга,
ево, деценију, пратиља ти туга,
нарушено здравље, драга мајко пази,
без помоћи, нигде не излази.

Драга мајко са радошћу другуј,
здраво ти потомство, том се радуј,
повратак Отаџбини, силно ме соколи,
син Бошко, животом те воли.

Представа о мајци:
4 године: Моја мама може све!
8 година: Моја мама зна пуно тога! Заиста пуно тога!
12 година: Моја мама заправо и не зна баш све.
14 година: Наравно, мама о томе нема појма.
16 година: Мама? Безнадно је старомодна.
18 година: Она? Време ју је прегазило!
25 година: Заправо, могла би нешто о томе знати.
35 година: Пре него што одлучимо, ‘ајмо питати маму.
45 година: Питам се што мама мисли о томе…
65 година: Кад бих барем могла о томе разговарати с мамом…

Оставите коментар

Објављено под 8. март, Радни материјал за наставу, Разно