Архиве категорија: Ускрс
Ево због чeга дeца данас ТРЕБА ДА НОСЕ ЗВОНЧИЋЕ ОКО ВРАТА
Рeтко сe који празник у српском народу обeлeжава са толико обичаја који одишу срeћом и добрим расположeњeм. Порeд Васкрса и Божића, то јe сигурно још и Лазарeва субота или Врбица. Ако стe сe икада питали због чeга сe за данашњи дан још и кажe да јe ‘дeчији празник’ и каква јe симболика звончића и врбових гранчица, eво одговора.
Лазарeва субота или Субота правeдног Лазара, у српском народу позната још и као Врбица, обeлeжава сe од IV вeка. Посвeћeна јe васкрсeњу Лазара из Витинијe кога јe, прeма прeдању, Исус Христос васкрсао из мртвих чeтири дана послe смрти.
Ипак, чак и они који нe знају ништа о Лазару и овом Исусовом чуду, знају да сe данас дeци купују звончићи и да сe „ваља“ малишанима у рукe ставити врбова гранчица. АЛИ ЗАШТО?!
Прича кажe да сe послe Лазарeвог васкрсавања, Исус свeчано упутио у Јeрусалим. Маса раздраганог свeта дочeкала га јe свeчано. Порeд осталог, у рукама су носили палминe гранчицe.
Данашњe врбовe гранчицe замeна су за палминe гранe којима јe Исус дочeкан у Јeрусалиму. Онe сe благосиљају у цркви и дeлe вeрницима, а у њима јe и суштина самог назива празника – Врбица.
БАШ ВРБА јe вeроватно изабрана због још јeднe симболикe, овога пута присутнe из врeмeна старих Словeна – ово дрво симболизујe напрeдак, подмлађивањe, одагнава болeст и многа друга зла.
Врбица јe, прe свeга, празник дeчијe радости. До Другог свeтског рата, овај дан прослављао сe и као школска свeчаност. Прeма Јeванђeљу, улазeћи у Јeрусалим, Исус јe рeкао: „Пуститe дeцу мeни, јeр таквих јe Царство нeбeско“.
Дeца сe нарочито радују звончићима којe им родитeљу купују окачeнe о српску тробојку. Они и њихово звeцкањe симболизују побeду живота над смрћу, како Лазара, тако и Исуса који ћe васкрснути слeдeћe нeдeљe – на Ускрс.
Ваља, кажу стари, због тога дeцу обући свeчано и пустити их да сe радују јeр јe ово њихов дан. Ипак, с обзиром да јe овај празник у врeмe ускршњeг поста, одрасли трeба да су уздржанији – вeрујe сe да нијe добро на Лазарeву суботу играти и пeвати.
Али дeцу пуститe… Данас, са гранчицама у рукама, вeнчићима на глава и звончићима око врата, нeка трчe и радују сe. Њихова срeћа и нама ћe чинити добро.
Објављено под Народна традиција, Разно, Ускрс
Дивне Ускршње идеје
Има ли лепшег и шаренијег празника од Ускрса? Овде ће свако пронаћи нешто за „своју душу“ и улепшати себи и својим ближњима овај диван празник.
За још идеја кликните на слике.
Идеје су са Море идей Рукоделие, декор дома, поделки и hand-made
Ево још мало идеја:
Како смо се ми припремали за Ускрс
Ми смо нестрпљиво очекивали Ускрс. Прво смо направили корпице за јаја, а касније смо украшавали и јаја. Ове године смо користили декубаж (салвета) технику и заиста смо уживали. Наша ускршња јаја су права мала уметничка дела 🙂 .
Када је све било готово, потрудили смо се да нам и учионица „добије“ нове украсе.
Објављено под Занимљивости из моје учионице, Разно, Ускрс
УСКРШЊА ПЕСМА-хор Звончићи
ВАСКРШЊА МОЛИТВА-хор Звончићи
УСКРШЊЕ ЈУТРО
УСКРШЊЕ ПЕСМЕ
Украсите јаја лаком за нокте
За овај Васкрс , користите своју креативност и украсите јаја користећи лак за нокте. То ће учинити да изгледају посебано и сви ваши гости ће бити изненађени колико добро изгледају. Ви ћете створити ефекат мермера на јајима помоћу неколико ствари које већ имате код куће. Да би овако украсили јаја потребно је :
• јаја ( кувана или празна )
• лак за нокте ( различите нијансе )
• чачкалице
• пластична чаша
• трака
• гумене рукавице
Прво кувати јаја или их испразните (направе се две рупице на јајету и издува се јаје). Мало воде у пластичној чаши. Вода мора бити на собној температури иначе се боја неће примити. Сипајте лак за нокте у воду и чачкалицом окретати јаје у смеши. Ставите рукавице и узмите једно по једно јаје. Ставите јаја у посуду и оставите их тамо да се осуше. Можете их везати траком и ставите их у корпицу. Можете направити ускршње дрво уколико сте користили испражњена јаја.
Велики Петак
На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт – богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату – богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата – богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа – шестим часом, а скидање тела Христовог са крста – вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови – јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.
Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: „Распни га! Распни га!“ Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране – два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: „Исус Назарећанин, цар јудејски“. Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја… Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт – Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.
У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.
Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.
Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.
Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!“
Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.
Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.
На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.
Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.
Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.
„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити“ (еп. Николај Велимировић)
Паримије на Велики петак
а. Царски часови
Зах 11,10.13
Ис 50,4-11
Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1
Јер 11,18-23; 12,1-5.9-11.14-15
б. На вечерњу (изношење плаштанице)
Паримије: а) Изл 33,11-23 б) Јов 42,12-17 в) Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1
Текст преузет са сајта СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Ускрс, Васкрс и Воскресеније
Сачувано је старо српско црквено (српскословенско) Христос васкрсе и данашње црквено (рускословенско) Христос воскресе
Приближава се највећи хришћански празник. Пре нешто више од две године објавили смо на овом месту чланак о поздраву Христос васкрсе или Христос воскресе, који хришћани упућују једни другима поводом Ускрса, односно Васкрса. Скренули смо пажњу и на то да се не би требало поздрављати са Христос васкресе, Христос воскрсе, Христос васкрс и сл. Како се ови облици и даље чују (чак се по новинама налазе и погрешна упутства читаоцима), решили смо да поводом управо актуелних ускршњих празника (хришћани се васкршњим поздравом обраћају једни другима све до Спасовдана), поново напишемо нешто о томе.
Облици Васкрс, Васкрсеније, васкрснути, васкрсе (у значењу ускрсну) припадају старом српском црквеном и књижевном језику, који се до средине XVIII века употребљавао у српској средини, односно у свим крајевима под управом Српске православне цркве. То је тзв. српскословенски језик – српска редакција старословенског језика (језика превода богослужбених књига са грчког на језик солунских Словена, средином IX века). Српска редакција старословенског језика (изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин) настала је у време када су Срби у својој средини примили словенско богослужење и словенску писменост (током X, а најкасније до првих деценијаXI века). Од тада па до првих деценија XV века Срби су поменуте речи изговарали са полугласником иза почетног в, а од XV века па надаље изговарају их са а.
Српскословенски језик као званични црквени језик Срби су средином XVIII века заменили руским црквеним језиком (тзв. рускословенским). Од средине XVIII века до данас рускословенски језик се употребљава у Српској православној цркви као званичан црквени језик. У том црквеном језику речи о којима говоримо изговарају се на руски начин (са о у првом слогу): Воскресеније, воскреснути, воскресе.
Срби нису заборавили ни свој стари назив за овај празник, па се данас може чути и Васкрс(еније), васкрснути, поред Воскресеније, воскреснути и сл.
Реч Ускрс припада српском народном језику, у којем је у веома давно време почетно у добијено од старог почетног в (иза кога је следио тврди полуглас). Тако данас имамо Ускрс (српско народно), Васкрс (старо српско књижевно и црквено) и Воскресеније (данашње српско црквено). У поздраву се није уобичајио народни изговор Христос ускрсну. Сачувано је старо српско црквено (српскословенско) Христос васкрсе и данашње црквено (рускословенско) Христос воскресе.
Остали облици који се чују, а које смо помињали (Христос воскрсе/васкресе/васкрс) не припадају ни старом ни данашњем српском црквеном језику.
објављено: 17.04.2011.
ВЕСЕЛИ ЋИРИЛЦИ 
You must be logged in to post a comment.